Danas je u prisustvu i aktivno učešće više od 60 učesnika održana tematska sednica radne grupe za Poglavlje 27- životna sredina i klimatske promene Nacionalnog Konventa o EU sa temom: Javno privatno partnerstvo (JPP) i koncesije kao model obezbeđivanja investicija i sprovođenja aktivnosti od opšteg interesa u oblasti zaštite životne sredine i lokalnih komunalnih delatnosti u sklopu priključivanja EU.

Tema javno privatnog partnerstva (JPP) i koncesija je u ovom trenutku vrlo aktuelna kako je pokazao skup, a polje zaštite životne sredine je oblast koja je od javnog značaja i gde se sasvim sigurno predviđaju mnogi projekti kroz model JPP, naročito u oblastima kao što su tretman otpadnih voda i tretman otpada.

Sednici je prisustvovao gospodin Filip Abramović, pomoćnik Ministra za zaštitu životne sredine, koji je istakao da Srbiji, u nedostatku sopstvenih finansijskih sredstava za potrebne infrastrukturne investicije u oblasti voda i upravljanja otpadom, trebaju privatni partneri koji bi kroz JPP modele mogli da reše decenijski zanemarivane ekološke probleme i dostizanje evropskih standarda.

Sednici su takođe prisustvovale dve poslanice Gordana Čomić i Nada Lazić, te široka lepeza ekoloških i drugih NVO (Transparentnost) i pokreta (Ne davimo Beograd), pojedinaca, kao i predstavnika javnog i privatnog sektora (oblast otpada).

Da li su javno privatna partnerstva tako dobar model, i koje su prednosti i mane, a zatim i zamke takvih ugovora bilo je predmet dalje diskusije. Srbija nema mnogih primera za JPP model u oblasti zaštite životne sredine, a ugovor za deponiju u Vinči je konkretan primer i pitanje koje je najviše isticano na skupu. I taj primer je odslikao glavni problem koji javnost ima: transparentnost i detalji ugovaranja javno privatnih partnerstava su problematični, studije opravdanosti ulaska u ove modele se rade ali ne prikazuju javnosti, nedostupnost javnih analitičkih podataka i analiza, mogućnosti korupcije, povlašćene cene, „obećani“ inputi za ove ugovore (broj korisnika javnog saobraćaja, količina otpada koji će se prerađivati i dr) i čitav niz drugih problema. Dostizanje standarda u oblasti zaštite životne sredine košta, ali država i građani na to ne trebaju da gledaju kao trošak, već kao mogućnost zapošljavanja, i dobrobit po zdravlje ljudi i okolinu u dugoročnom smislu. Zbrinjavanju otpada sa što manje zagađivanja, i adekvatnom tretmanu otpadnih voda će svaki građanin Srbije kroz svoje komunalne račune morati doprinositi, i negde već doprinosi, ne zbog EU, nego zbog nas samih. Javno privatna partnerstva možda mogu da budu srećno rešenje, no uz aktivno uključivanje itekako zainteresovane javnosti koja budnim okom prati upravljanje javnim finansijama. Kao jedan od zaključaka je neophodnost daljeg rada na ovoj temi i vezi sa upravljanjem Zelenim Fondom, uključivanje i drugih aktera kao što je Ministarstvo Finansija (bili su pozvani), preplitanje teme sa drugim radnim grupama Konventa i formulisanje preporuka prema donosiocima odluka, te saradnja sa skupštinskim odborima.

Događaj je takođe omogućen regionalnim projektom “OCD kao jednaki partneri u nadgledanju javnih finansija” podržanim od strane EU koji Centar za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) i udruženje Fractal sprovode u Srbiji.