Za vreme samita grupe 8 najrazvijenijih država u Gleniglu 2005. godine predsednik Rusije Vladimir Putin je objavio da bi dug CEE i CIS regiona trebalo da postane jedan od ključnih prioriteta, i da treba da bude stavljen na dnevni red međunarodnih institucija. Problem dugova ovih regiona je toliki da je postavljen pored problema energetike na dnevni red samita G8 najrazvijenijih zemalja u Petrogradu i Moskvi 2006.

Ovo predstavlja mogućnost za vlade u regionu da podignu na nacionalni i internacionalni nivo probleme oprosta dugova i problem socijalnog i ekonomskog razvitka njihovih država. Zbog toga što su sadašnje i buduće generacije ozbiljno ugrožene teretom dugova njihovih država, vlade imaju obavezu da se na vreme suoče sa ovim problemom, i da se uključe u javnu debatu sa svojim građanima o mogućim rešenjima.

U nekim državama ovih regiona vlade troše i više od 40% svojih prihoda na servisiranje spoljnih dugova. To samo znači da vlade imaju manje resursa da ulažu u zdravstveni sektor, socijalnu sigurnost i obrazovanje.
Ove opasno visoke svote koje se plaćaju radi servisiranja dugova, skupa sa komplikovanim uslovljavanjima povezanim sa mnogim kreditima, utiču negativno na već ionako visok stupanj siromaštva unutar regiona. U nekim od država više od 40% populacije živi ispod linije siromaštva sa visokim procentom žitelja koji su samo malo iznad ove linije. Servisiranje visokih dugova zapravo ometa vlade da se uspešnije nose sa ovom situacijom. Ovo takođe čini države ekstremno osetljivim na spoljašnje šokove.
Tranzicija ovih država u pravcu tržišno orjentisanih privreda u većini slučajeva je povezana sa supstancijalnim/ suštinskim povećanjem spoljnog duga. Međunarodna zajednica je međutim propustila da prizna da je u regionu rapidno povećana akumulacija dugova poslednjih godina.
Zbog svega toga, zahtevamo, pravedan i transparentan proces određivanja koji dugovi treba da budu otpisani da bi se pomoglo državama da dosegnu međunarodno postavljene razvojne standarde. To znači da procena koji dugovi treba da budu otpisani mora da bude izvršena od strane nezavisnih i neutralnih institucija. Ovaj pravedni proces treba takođe da proceni koji se dugovi mogu smatrati nelegitimnim i kao takvi otpisani.
Primer otpisa dugova Poljskoj 1991. godine pokazuje da je otpis moguć ukoliko postoji politička volja. Zapravo međunarodna zajednica uopšte ne razmatra jasne prednosti koje sa sobom može i treba da donese otpis dugova.
Ukoliko države Centralne i istočne Evrope i bivših država Sovjetskog Saveza treba da ulažu mnogo više u svoje građane tada otpis dugova mora da postane realnost. Države ovih regiona treba da upotrebe sredstva oslobođena otpisom dugova ulažući u nacionalne prioritete. Takođe treba da obezbede najviši mogući stupanj transparentnosti u javnim finansijama, uključujući i transparentnost dobiti od prirodnih resursa i takođe da obezbede učešće javnosti u odlučivanju na šta novac treba da bude upotrebljen.
Zbog svega toga, pozivamo naše vlade da podrže napore kojima bi se ovi problemi i njihovo rešenje podiglo na nivo pozornosti nacionalne i međunarodne javnosti. Otpis dugova treba da bude jasan korak prema dostizanju Milenijumskih razvojnih Ciljeva Ujedinjenih Nacija.